Aлександар Вељић: Опроштајно писмо

Дошао сам до краја боравка у овом граду. Мој живот овде је са доста одрицања, али сам испунио мисију да 70. годишњицу Рације дочекам овде. Смишљена је била тактика да будем финансијски удављен. Својевремено ме је Протокол градоначелника позвао пре отварања Туристичке организације града са понудом да будем туристички водич. То је био један од мотива да се преселим овде. Али то је била обична лаж.О појединим новинарима и медијима много бих могао да кажем. Никада нећу заборавити на који начин је 24. јула прошле године исечена намерно моја изјава да је Нови Сад одувек европски град и да у њему одувек влада европски дух. Изгледа да су такве изјаве резервисане само за „подобне“, а мене треба сврстати у екстремног десничара. На вашу савест уредници и новинари.24. јул 2011: протест против ослобађања Кепира. Одабрали смо недељу (нерадни дан) и 19х (када нема жеге). Тада су многи показали су колико им је стало до Новог Сада којим се диче док су се излежавали на Штранду и седели по кафићима. Око 400 људи се окупило на Тргу где су преци Новосађана свих националности донели одлуку о присаједињењу Краљевини Србији.

Да анализирам овдашњи менталитет неких заблуда и одијума према термину „Србија“, „српско“, „национално“, потребно би било написати малу књигу. Када бих елаборирао о небулозним идејама појединих овдашњих „еминентних“ историчара и других о томе да сам члан „јеврејског лобија“, да радим за ЦИУ и сличне будалаштине, Новосађани не би веровали да те особе са титулама тако нешто заиста мисле и мислили би да ја измишљам. Склони су да не верују до које границе лудила и несреће је утонула ова наша равница будући да им мозак испирају овдашњи медији и залуђују их материјализмом, провинцијалним шовинизмом и историјским фалсификатима!

Опраштам се од вас, овдашњи народи. Живети са вама и међу вама било је јединствено искуство. Не дугујем ниједном од вас ништа, а трудио сам се да вам свима предочим истинске историјске чињенице. Могу још ово да вам кажем:

Мађари: будаласта је теорија да ја мрзим Мађаре. Мене љубав према жртвама води да истражујем њихову судбину. То што су неки од вас покушали да ме наведу да пишем о страдању Мађара одбацио сам зато што су те намере нечасне. Прво, мноштво месних Мађара је свугде, нажалост, учествовало свим срцем у погрому Срба и Јевреја и то је страшна истина од које не могу да побегнем. Друго, написано је довољно публикација о страдању Мађара од комуниста (подсећам вас да су то били југословенски комунисти, не само српски), па преведите те радове. Страдање свих невиних цивила је болно сваком нормалном човеку, а ваш обичај да прикривате историјске чињенице, па и о страдању Мађара, само ви разумете. Нико вас не мрзи, ни ја ни Срби ни Јевреји (садашњи и негдашњи). Ако је неко истицао ваше великане, Белу Бартока, Ендреа Бајчи Жилинског, грофа Пала Телекија, ја сам. Не чујем да много говорите о тим величинама и не видим да сте подигли споменике тим великанима, али сте зато у Ади поставили споменик психопати Дамјаничу, у Кањижи му дали (одавно) улицу, фестивале мађарске музике и друге прославе из мађарске историје злоупотребљавате за хортијевско-нацистичке пароле и претње и ко зна шта још у потаји планирате надајући се великој Мађарској са 64 жупаније и негирању Тријанона који вам је (опет) постао опсесија. Донекле разумем ваша осећања због историјских збивања, али ако су споменици психопатама, нацистички фестивали и хортијевска идеологија ваш избор, онда то значи да заправо сами себе мрзите. Дакле, ако сте одлучили да поновите историју, као историчар могу само да вам скренем пажњу да се на крају тог циклуса понављања налазе Руси. Као што затварате очи пред реалношћу и понављачи сте историје, тако затварате очи и пред тиме да, чак и када сте у појединим периодима (у савезу са другима) јачи и моћнији од Румуна, Срба, Словака и Чеха, на крају дођу Руси, који памте ко је био на Источном фронту на страни Сила осовине. Стога се чувајте свог поноса и вере у вашу моћ. Сетите се да увек има моћнијих. Многе су трагичне грешке које сте починили у својој историји, а грешка коју сада нарочито чините је што покушавате да се представите као искључиво жртва других, а већином сте жртва својих заблуда, националних фрустрација и тежње да угушите Тријанон, при чему занемарујете многе друге битне детаље из историје ових крајева. Погледајте опроштајне речи Пала Телекија Хортију и прочитајте Меморандум Ендреа Бајчи Жилинског том зликовцу, па ћете схватити у какве опасности може да залута мађарски народ када се опседне одређеном идеологијом.

Словаци: пробудите се. Заборавили сте своју историју, како сте и због чега стигли у ове крајеве. Када би бар део духа Јанка Чмелика био у вама?! Проучите своју историју и не мислите да било која несрећа која би могла да задеси Србе мимоилази Словаке. Никада није. Одреду Словака у аустроугарској војсци који је одбио да пуца на Србе у Крагујевцу и данас стоји споменик. Сетите се Јана Жишке и Јанка Чмелика, браћо мила.

Русини: жалићу до краја живота што међу вама у Ђурђеву није било снаге, воље, свести да спречите рушење зграде из које су жртве Ђурђевачке рације 1942. одведене у смрт и што је ту намисао реализовала једна Русинка уз сагласност општинских власти.

Немци: чините шта можете да се историја не понови, посебно ваша историја Културбундашења и не допустите да било ко сваљује на Немце сву кривицу за предратни нацизам и фашизам.

Буњевци: памтите ко сте и памтите да је историја учитељица живота.

Хрвати: Непојмљиво ми је да Степинца и сличне величате као хероје и мислите да је то прави пут. Једини пут до пакла је онај иза кога су остали Јасеновац, Јадовно, Пребиловци... а у кућама неких од вас је Павелићева слика! Молите се за Степинца, а ни речју не спомињете Франа Мартинчевића, очевица Новосадске рације 1942, племенитог жупника Сремске Каменице. Такви велики људи су ваљда криви зато што нису злочине чинили у име вере. Докле ћете да будете непријемчиви за историјске поуке којих у својој историји имате на претек?

Јевреји: један стари Јеврејин рече да је овакво стање међу Јеврејима постојало пред Холокауст. Једна од највећих траума ми је она од 31. јануара 2011. била је када ми је један јеврејски функционер рекао да одржава добре односе са покрајинским органима власти зато што очекује да Војводина једног дана буде самостална држава. То чути од Јеврејина у европској земљи која је Јеврејима дала историјски највеће слободе, поразно је, страшно до крајњих граница и непојмљиво до границе лудила!!! То је таква издаја и незахвалност од које се тресе небо и земља! То је, међутим, показатељ колико сте изгубили компас и заборавили нашу историју. Погледајте погроме у Европи. Ниједног српског града нити српског починиоца. 130 српских праведних међу народима, а многи су остали непријављени Срби праведници. Да ли мислите да икакво добро може да снађе народ који то заборави, посебно вас перјанице евроинтеграција и материјалистичке похлепе? Опомињите се речи горе поменутог старог Јеврејина.

Срби: пишем вам латиницом пошто ћирилицу у буквалном и у преносном смислу многи од вас презирете као да сте у Војводину пали са Марса а не из спрског културолошког миљеа. Када бисте само знали каква је патња, духовна и ментална, човеку када дође међу своје и своји га сматрају непријатељем њихових (наводно) складних међунационалних односа. Тај „склад“ већ 10 година анализирам, као и то лицемерје иза чипканих завеса када се оговара и завиди комшијама и жели се да им цркне крава. Већ та несрећна особина показује ко су Срби пореклом, али овде сте постали жртве медија и опција које су вас завадиле са овдашњим националним заједницама које су почеле да такође презиру Србе. Мађари су кроз историју бар доследни у својим принципима, како год погрешни и погубни били, а гледајући историју овдашњих Срба, историју ваших предака који су прелазили Дунав да се добровољно боре против Турака, 1848. бежали од терора Лајоша Кошута у истом правцу, па се после враћали овде, и ову „српску Атину“, не могу да се начудим недоследности, преврату свести, похлепи, материјализму, одсуству хуманости, мржњи према акцентима српског језика... Зар једина брига човекова треба да буде само то шта ће (и колико) да једе и пије, а за сутра да га није брига, а за јуче још мање. Најрадије бисте да заборавите историју, браћо и сестре, али авај, историја није мртва, као што многи од вас мисле, него је још како жива и понавља се.

Неке битне чињенице записао сам у књигама, оним књигама које су на сајмовима продаване по набавној (чак понижавајуће ниској) цени, поред којих сте пролазили равнодушно и куповали многоструко скупље књиге о Харију Потеру, романе и лаку литературу за читање на плажи Штранду. Зато ме ништа више не питајте о историји, пошто је већ сада поново преживљавате, него читајте и читајте и сетите се речи Арчибалда Рајса, човека јеврејског срца и српске душе.

Неким (квази)историчарима хвала за ниподаштавања, само су ме ојачали у тежњи ка истини, док су уједно доказали себи свој нерад и приврженост фалсификованој српској историји. Ја сам ушао у историју овог града већ свакако тиме што сам први историчар који је на енглеском језику објавио истину о злочинима Миклоша Хортија. Наравно да такав подвиг мојих пријатеља и мој лични није се удостојио (жртава ради, не мене ради) да објави било који покрајински и/или градски медиј. Такође у историју је ушло и то да тај историјски дуг нашим жртвама није вратила „ВАНУ“, ни овдашња највећа издавачка кућа, ни било који институт, него један појединац који је све своје књиге о вашој историји штампао својим новцем и уз тешка одрицања.

За све што се догађа у овој регији, не кривите друге. Колико сте заборавили историју види се у жалу неких за Аустро-Угарском, творевином која се звала „тамница народа“, коју ни Мађари нису хтели и два века дизали буну против ње (и у тим бунама побили око 150.000 Срба, а хортијевска окупација је утаманила још око 100.000 Срба).

И још само да вам кажем једну важну истину сада када као „реметилачки фактор“ срећног суживота одох одавде: то што неко није рођен у Војводини не значи да је мање воли од вас рођених овде. Напротив. Много више сам и речима и делима показао љубави према Словацима, Мађарима, Русинима и свима другима од многих од вас. А пошто многи од вас сада мисле да ова равница припада само вама, а све јужно од Саве и Дунава вам уопште не припада, подсетићу вас да целокупна дуга историја овог поднебља припада једнако свим Србима који су овде дошли од свагде и целокупној Србији за чију слободу и мир је изгинуло најмање 50% свих Срба у два светска рата. Једног дана ко буде (пре)остао овде, горко ће се кајати због неправедних поступака према себи, својој историји и свом народу. Али, као што сам већ рекао, за све што се овде буде дешавало главни кривци неће бити други.

У Новом Саду, 28. маја 2012.

Александар Вељић председник друштва за сећање на холокауст